Razmisljanje
Tesko je… Kazu da sto vise starite sve ste mudriji. Lazu. Onoga trenutka kada shvatite de vise nicega nema u vasoj glavi znaci da ste odrasli. Bolje bi bilo da ste mrtvi. Tesko vreme dolazi. Svako ima nesto da kaze. Da podeli sa nama nekakve svinjarije koje ce nas magicno uzdignuti do nekog boljeg zivota. Jebes to. Nema boljeg zivota. Nema srece. Samo patnje i trenutaka kretkotrajne radosti koja omogucava nekim tamo usranim supstancama da se luce u nasem mozgu i mi smo onda kao srecni i pricamo to drugima i zavaravamo se da bi nam prosao jos jedan dan. Jer sta vredi ziveti ako ne podelis svoja sranja sa drugima. Da svi znaju kako si jebeno nesrecan ili kako ti sve ide od kuca u zivotu i da, kao, nemas brigu jednu na svetu. Pa zar i nije to poenta? Sta vredi ziveti ako drugi neznaju za tebe? Evo sta ja sad to radim? Pokusavam da sredim svoje misli jer je jebeno tesno u mom mozgu. Nemogu vise da slusam razne misli i, kao, ideje nekakve, kako mi se gomilaju tu u mom divnom umu, propadaju. Umiru, a niko za njih nije ni cuo, osim maravno mene , kao da sam ja neki bitni faktor u celoj ovoj prici. To je problem danas. Svi zele da ostave trag iza sebe. Da kao nesto “umetnicki” rade, tojest da cesaju muda i kao nesto seru kako je “pre” bilo lepse i lakse ziveti. Pa jeste bilo lepse kad su ljudi gledali svoja posla, ziveli normalno i nisu jurili okolo puneci glave ljudima svojim glupim stavovima, kao da su oni jedini pametni na svetu. Danas nema postovanja. Svaki pisac, slikar, muzicar ili neki kao umetnik u startu biva osporen od strane set hiljada idiota koji su kao pametniji od njega. Ljudi se vise nikome na dive, to je problem. Misle da ako su procitali dve knjige i videli cetri filma znaju sve sto im je potrebno u zivotu. Mnogo serem…
E sad. Da bi covek kao ja koji naravno takodje zeli da cese muda (citaj: bavi se umetnoscu) mora di ima sta i da kaze. Pa sta reci? Dali da pricam ozivotu? Sa svojih 26 godina? Kurac malo… Ljubav? Hmm… Kao to je najjace osecanje od svih. Vozi te malo dok si mlad I nezreo a posle, prc! Muda malo ljubav, evo ti lopata pa rintej konju! Ali lepo je dok te vozi… dovoljno je samo da vidis sliku voljene osobe, da cujes neku jebenu pesmu i… Eto ih nekakvi leptirici i ostala sranja… Zar nije to jebeno divno? I kada ostarimo i dodje dan da se polako napusta ovaj budjavi svet, tada se prisecamo lepih trenutaka ljubavi i kukamo kako je bilo lepo i kako bi sve dali da mozemo tu nesto magicno da izmenimo i kako bi nam bio lepsi zivot da smo ga pregurali uz voljenu osobu a ne ovako… Bedno.. Pa eto ljubav je jedna stvar. Ma divna je!
Druga? Politika, svetske krize, mladi koji propadaju i tako ta sranja vezana za Dinkica. To je bas “divna” tema i ima puno puno da se kenja o tome i ima da promenim razmisljanje ljudi i svi ce da me vole i kad umarem ima da kazu "u pravu je bio” i da mi pljunu na grob. A mozda se i pokenjaju. E za to vredi ziveti!
Sta jos? Naravno tu si u ivek aktuelne kvazi-umetnicke teme. Kao kenjas o necemu pojma nemas o cemu, al sve to lepo upakujes u neke “ucene” i “umetnicke” reci, i onad svi tu traze neki smisao, a od toga ni go kurac. Eto to je lepa tema. I da se obuces u meso i snimis sebe dok te neko jebe i onda te ljudi vole i ti si poznat i imas pare. I onda ides ulicom i ljudi te poznaju i traze ti autogram a ti imas pare. Pa se navuces na neku drogu i onda se pokajes sto si vredjao neke jevreje pa se lecis od toga i imas pare. Divan zivot ljudi koji predstavljaju celokupnu planetu Zemlju kao “idoli mladih”. Najveci umovi sadasnjice! Vizionari! Buducnost sveta! Nema veze sto su tamo neka tri Britanca dobila Nobelovu nagradu za kreiranje Boz-Ajnstajnovog kondezata, vazno je da je neki crnac opsovao nekog muslimana i ovaj mu se posle najebao keve bugarske. Gledajte ljudi bre realiti emisije, to je stvaran zivot, sta ce vama “vas” stvaran zivot? Koj ce vi kurac? Ionako cemo da umremo od neke zaraze ili kad nam se izbrise profil na face-u.
Eto. Ako neko nije primetio (ovo se odnosi na pripadnice lepseg pola) u nekoliko navrata sam bio malo sarkastican. Znaci, o cemu cu ja onda da pisem?
?
Pocetak
“Sanjam li?”
“Ne”- rekal je i nasmejala se.
Tada sam shvatio da nisam u svetu snova. U raju sam.
Neznam odakle se pojavila. Jednostavno je bila tu. Kao da nikada nije ni odlazila. Kao da nikada i nisam pato. Dve tri reci i… Sledecg trenutka me je ljubila. Tek tako , bez objasnjenja, bez najave. I znala je sve. Da imam devojku i da zivim s njom. Dodiri su joj bili nezni, usne meke, sve je nekako bilo potpuno, kompletno. Ponovo sam bio ceo.
“Hajdemo do tebe’-prosaputala je.
Divne slike pocese da mi igraju pred ocima. Njeno telo. Njena koza. Njena kosa… Ali sve nestase pred slikom njenih ociju. Nestvarne. Nebeske. Sva bozanska lepota se stopila u ta dva predivna safira. Kako skrenuti misli s njih? Ponovo se sve desilo iznenada. Njena ruka u mojoj dok sedimo na krevetu. Vreme ne postoji. Samo delovi mi ostaju u secanju, ostali venu. Ne postoji ni prostor. Samo ona.
Nikada to nije rekla. Ali ja sam znao. Zeleo sam da verujem. Ispod tog leda koje ona zove srce, znao sam da postoji mali ugarak ljubavi. Nekada, samo na trenutak, cinilo se da ce probiti barijeru i raspaliti je, ucinivsi je time savrsenom ali...
‘Volim te, znas?’-rekao sam.
‘Da’-ponovo se nasmejala “I ja tebe volim”
Tada sam shvatio. Iapk je ovo san...…
